Јавни час: Мирослављево јеванђеље

  • Штампа

У четвртак, 17. 12. 2015. г. у нашој школи реализован је јавни час који је за тему имао Мирослављево јеванђеље. Час су припремили професори Драгољуб Илин и Неда Лојовић, а о овом важном српском споменику говорили су још и Весна Босић и Ранко Гојковић. Поезију инспирисану Јеванђељем рецитовали су ученици осмог разреда Филип Вуковић и Марко Мићуновић. О чему се овом приликом највише причало, прочитајте у даљем тексту: 

Мирослављево јеванђеље је књига писана за хумског кнеза Мирослава који је у другој половини 12. века управљао једним делом српских земаља заједно са својом браћом Тихомиром, Страцимиром и Стефаном Немањом. Браћа су признавала врховну власт Византије све до 1180. године до када се на њеном челу налазио Манојло I Комнин. Након смрти Манојла, српске земље се осамостаљују, а браћа између себе деле територију тадашње Србије. У почетку је главну улогу имао најстарији брат Тихомир, међутим, временом све више јача утицај Стефана Немање са којим је Мирослав имао одличну сарадњу. Мирослав и Стефан Немања 1184. године заједничким снагама опседају Дубровник, али због надмоћности дубровачке флоте не успевају да га заузму. Следеће године Мирослав је сам покушао да заузме Дубровник с копна, али и тај покушај бива неуспешан тако да браћа Мирослав и Стефан Немања следеће 1186. године потписују мировни уговор са Дубровниким у коме дубровачким трговцима дају право да слободно тргују на територији целе тадашње Србије.  После 1186. године у историјским изворима не наилазимо више на Мирослава тако да се данас не зна како је завршио свој живот. Кнез Мирослав је као своју задужбину подигао цркву Светог Петра у Бијелом Пољу и за њене потребе је и наручио израду Мирослављевог јеванђеље. Јеванђеље је крајем 12. века пренето у новоизграђени манастир Хиландар и предпоставља се да је за прву службу у овом најзначајнијем српском манастиру коришћено управо Мирослављево јеванђеље. Пут који је Мирослављево јеванђеље прешло од када је 1896. године однето из Хиландара, па до да нашњих дана је заиста невероватан. О њему говоре филм „У почетку беше реч“ чије делове пројекције смо имали прилике да погледамо на јавном часу, као и изложба која носи назив „Пут Мирослављевог јеванђеља“ која је, такође, представљена на јавном часу и која се налази у власништву наше школе. Наставник ће свим заинтересованим ученицима представити изложбу, која се тренутно налази у школској зборници.

markomm  recitmj

Пут Мирослављевог јеванђења је заправо кренуо 1846. године када је руски архимандрит Порфирије Успенски посетио Хиландар и дошао до ове вредне књиге. Одушевљен лепотом књиге Порфирије је исекао 166. страну Јеванђеља и понео је са собом у Петроград. Пошто је овај лист представљен на једној изложби у Бечу, српски научни кругови су сазнали за овај вредан историјски споменик и одмах је најчувенији слависта у другој половини 19. века Љубомир Стојановић отишао у Хиландар да изврши увид и направи прве белешке о Јеванђељу. Крајем 19. века већина монаха у Хиландару су Бугари, који једва излазе у сусрет Ковачевићу да му дају на увид  Јеванђеље. Три монаха су све време стајала око Ковачевића, јер су се плашили да би само једног могао да подмити. На крају, по завршеном послу Ковачевић обавештава тадашњег владара Србије Александра Обреновића да се Јеванђеље налази у релативно добром стању и да би српска држава требала да учини све како би га узела под своју заштиту, урадила фототипска издања и представила тадашњој јавности овај изузетно вредан споменик српске средњовековне културе. Краљ Александар је 1896. године посетио манастир Хиландар, боравио у њему од Великог четвртка до другог дана Васкрса, и том приликом даривао 15.000 динара у злату како би манастир платио своје нагомилане дугове. Заузврат Александар је на поклон добио Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу манастира Хиландара Симеона Немање. Интересантно да је Александар од почетка на Јеванђеље гледао као на своје власништво и држао га у личном сефу унутар дворских одаја. Када је 1903. године извршен Мајски преврат и када је краљ убијен заједно са својом супругом, једина ствар која је нестала из двора била је једино Мирослављево јеванђеље.

После ове крађе му се губи сваки траг, све до 1915. године када је приликом повлачења државне благајне услед драматичних ратних дешавања, донето тадашњем управнику Авраму Левићу са задатком да га чува и по цену живота. Испоставиће се да се највероватније налазило у двору Карађорђевића и то према неким сведочењима лично га је код себе имао Краљ Петар. Јеванђеље је заједно са војском прешло албанску голготу и завршило на Крфу. По ослобађању Србије Јеванђеље се поново нашло у власништву тадашњег српског владара Александра Карађорђевића који је одбио да га преда иако је постојала одлука министарства просвете да Јеванђеље  мора да буде смештано у зграду тадашње Народне библиотеке. После убиства Александра, Јеванђеље се нашло у рукама кнеза Павла који је, такође, одбио да га стави у Народну библиотеку, што се показало као спасоносно за судбину самог Јеванђеља. Дивљачко бомбардовање Народне библиоотеке 6. априла 1941. године уништило је највредније српске споменике, али не и Мирослављево јеванђеље. Јеванђеље је у току Другог светског рата већи део времена било у манастиру Рача који су похарали и Немци и Бугари, али је Јеванђеље остало нетакнуто. Након Другог светског рата се захваљујући немару тадашњих комунистичких власти неких двадесет година налазило на поду Народног музеја. Међутим, и поред тога остало је добро сачувано. Од 2005. се налази на листи УНЕСКО, међу 120 најзначајнијих писаних споменика које је створила људска цивилизација.

Израда фототипског издања допринела је да овај важан споменик постане доступнији. Фототипско издање је поновно издање већ издатих књига или списа онако како су раније та издања изгледала, тј. врши се снимање страница и прави фотомеханичка репродукција. До данас су урађена два таква издања ове књиге. Фототипско издање Мирослављевог јеванђеља је најскупља књига са ових простора. Сама књига чувана је и сакривана 800 година све до после Другог светског рата, када је стигла у Наордни музеј. Данас се налази у Народном музеју и може да се види седам дана годишње по унапред најављеном програмуу посебној просторији, специјално опремљеној за чување и приказивање овог најзначајнијег српског покретног добра.

IMG 0007  IMG 0013

dragoljub1   nedamj

ЈЕЗИК МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА

”Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи и народ: може се међу собом разумијевати и умно саједињавати; не прелива се у други, не пропада.”

            О суштини и значају језика рекао је Вук Стефановић Караџић, несумњиво кључна личност у формирању основних принципа српског књижевног, писаног, па и говорног језика какав данас познајемо и користимо.

Српски језик међу другим словенским језицима

Већина европских језика припада индоевропској породици језика (источна Европа или западнна Азија, 3. миленијум пре н.е.) која је постала од у науци названог праиндоевропског језика. Од њега води порекло више породица језика: романска, келтска, германска, словенска.

Претпоставља се да су Словени у својој прапостојбини која се простирала од Балтика на северу до Карпата на југу говорили прасловенским језиком. Расељавајући се са ове територије, (2-7 век) на три стране, дошло је до раслојавања прасловенског језика на три групе:

-          источнословенска (руски, белоруски и украјински);
-          западнословенска (пољски, чешки, словачки, лужичкосрпски);
-          јужнословенска (српски, македонски, словеначки, бугарски, *старословенски)

О заједничком пореклу словенских језика сведоче речи које су и данас сличне  у већини словенских језика, а на основу којих можемо закључити понешто о животу старих Словена. То су речи: мајка, жито, раж, јечам, орати, жети, крава, бик, риба, сом, вуна, лан, јабука, крушка, орах...

Развој књижевног језика

Јужни Словени су се током 5. и 6. века задржали у Панонији и данашњој Румунији, а затим су се током 6. И 7. века преселили на Балкан нашавши се под верским и политичким притиском староседелачког становништва, пре свега грчког из Цариграда и латинског из Рима.

Стога је кнез Растислав, владар Моравске (данашња југоисточна Чешка) упутио молбу византијском цару Михаилу III да му пошаље мисионаре који би на словенском језику ширили хришћанство и описмењавали Словене. Он 863. године шаље  браћу Константина  (Ћирила по замонашењу) и Методија који су познавали дијалект македонских Словена. Да би могли проповедати хришћанство међу Словенима, сачинили су прву словенску азбуку -  глагољицу и на словенски језик превели богослужбене књиге. Глагољица је створена по угледу на грчко брзописно писмо. Да би изразили појмове за које у словенском језику нису нашли речи, узимали су грчке речи, па и читаве реченичне моделе из грчког, или су, најчешће, стварали нову словенску реч по грчком калупу. Тако је настао први словенски књижевни језик - старословенски. Тако је старословенски језик постао, после грчког и латинског, трећи књижевни језик на који је преведено Свето писмо. Сматра се да су Срби примили хришћанство и писменост између 864. и 867. године. Старословенски језик је био искључиво језик писане комуникације. Нико га није говорио. Верује се да су друго словенско писмо - ћирилицу - крајем 9. века створили, прилагођавањем грчког писма гласовима словенског језика и угледајући се на грчко уставно писмо, Ћирилови и Методијеви ученици у Преславу, у Бугарској. У српским земљама до 12. века ћирилица је потпуно потиснула глагољицу.

            О употреби старословенског језика код Срба најбоље сведоче сачувани споменици. Маријино јеванђеље је један од најстаријих глагољских споменика. Данас се налази у Руској националној библиотеци у Петрограду. Поред Маријиног познати глагољски споменици су и Зографско и Охридско јеванђеље.

Темнићки натпис је један од најстаријих ћириличних споменика.Одликује се лепотом уклесаних слова. Данас се чува у Народном музеју у Београду. Познати ћирилски споменици су и: Савина књига, Самуилов натпис, Супрасаљски зборник.

            На словенском тлу богослужбене књиге су стално преписиване. Преписивачи су нехотице уносили особине свог говора, пре свега гласовне, па и оне у облицима речи. (Старословенску реч ронка писали би као рука. Тако су настајале варијанте, у науци зване редакције старословенског језика - српска, бугарска, македонска, румунцка, руска... Све оне се заједно називају црквенословенски језик.

            Српска редакција старословенског језика назива се српскословенски језик. Настала је у 11. или 12. веку. Служио је за потребе српске православне цркве, али и српске средњовековне државе. Своју употребу књижевног језика обављао је све до прве половине 18. века. Српскословенским језиком писана су црквена, али и књижевна дела.

Мирослављево јеванђеље

            Најзначајнији рукопис писан српскословенским језиком, најстарији сачувани српски ћирилични рукопис, али и једно од најзначајнијих дела српске културе јесте Мирослављево јеванђеље. Настало је у последњој четвртини 12. века. Написано је за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Могуће је да је израду јеванђеља наручио поводом изградње своје задужбине, цркве Св. Петра на Лиму.

            Писала су га два писара: главни није оставио трага о своме имену, мада су га старији тумачи рукописа називали Варсамелеон, сто није било властито име, већ грчки назив за балзамово уље које се користило при изради рукописа. Други писар, који је у два краћа записа на маргинама оставио сведочанство о свом имену и жељама, беше ”грешни” Глигорије дијак (писар).

            По својој структури је јеванђелистар у коме се налазе текстови све четворице јеванђелиста. Формата је 41,8 са 28,4 цм. Мада разноврсношћу иницијала и богатом позлатом подсећају на латинске рукописе, људски ликови су ноншалантни и нису идеализовани, у њиховој изради осећа се снажан источни утицај. У Мирослављевом јеванђељу има ликова који су у вези са текстом, што није одлика европских текстова тога доба. Ликови који представљају Исуса и Јована Крститеља имају по шест прстију на десној руци, а порекло таквог начина сликања није познато. Већину иницијала чине фантастични биљни и животињски преплети, али и сцене лова. Занимљив је приказ лета Александра Великог са чаробњачком капом на глави.

Најважнији облик књижевног, оригиналног стваралаштва на српскословенском језику су житија која су описивала живот владара или истакнутих црквених поглавара. Прво сачувано житије јесте Житије светог Симеона Светога Саве у 13. веку. Овим језиком пишу и Теодосије, Доментијан, Стефан Првовенчани.

У делима правне садржине, повељама, уговорима, писмима владара српскословенски језик имао је више особина народног језика. Најпознатији овакав текст јесте Душанов законик (1349), писан народним језиком са елементима српскословенског.

Од средине 16. до краја 17. века у крајевима под турском влашћу писменост тавори, књижевни рад ограничен је на црквене потребе и одржава се само при црквама и манастирима.

Закључак

Српскословенски језик био је у употреби до прве половине 18. века. Смењује га рускословенски језик, а у другој половини 18. века славеносрпски језик.

Ни даљи развој српског књижевног језика није био мање буран и водио се од замисли до остварења идеје о успостављању књижевног језика на темељима народног језика  Тај је рат водио један човек, Вук Стефановић Караџић, заслужан што писменост више није привилегија образованих људи.

Што се тиче одговора на питање да ли је српски језик мали или велики, навела бих цитат:

„Ниједан језик није у сваком погледу велики, а и мали језици често имају неку димензију према којој су велики.” (Предраг Пипер, Српски језик на почетку века) или

„Волимо српски језик свакога дана помало.
Српски језик нема никога другог осим нас.”

                                                     (Душко Радовић)

vbmjjjj  rankomj

                                                                                                 Драгољуб Илин, професор историје
                                                                                                 Неда Лојовић, професор српског језика