Студијско путовање у Стричиће и Бањалуку

Детаљи

Објављено среда, 16 новембар 2016 20:30

Према плану обележавања стогодишњице смрти Петра Кочића изведено је студијско путовање за запослене у ОШ „Петар Кочић“ Земун. Путовање је реализовано 11. и 12. новембра 2016. у организацији ОШ „Петар Кочић“ Земун, коју су покренули наставник историје Драгољуб Илин, председник Школског одбора, православни публициста Ранко Гојковић, школски пријатељи и сарадници, бивши ђак школе Драго Матијашевић и Душан Шкаљац, чланови Асоцијације војних ветерана Земуна. Реализацију путовања помогла је и Туристичка агенција „Lui Travel“. Гост школе овом приликом био је Дејан Шкаљац, заменик председника Скупштине градске општине Земун.

Први дан путовања обухватао је долазак у Бањалуку и обилазак њених туристичких и културно-историјских знаменитости. Наш домаћин овог првог дана била је Туристичка организација града Бањалука, а њихов сарадник Зоран Санковић на најбољи могући начин нам је дочарао све лепоте овог изузетног града и његове околине. Захваљујући њему, пошло нам је за руком да у ограниченом временском року обиђемо кастел, Саборни храм Христа Спаситеља, саграђен на месту цркве Свете тројице која је срушена 1941, Палату Републике, Господску улицу, Џамију Ферхадију, позориште и најпознатију скулптуру Петру Кочићу, која се налази у Градском парку.

Други дан путовања по свему је личио на амбијент који је описан у Кочићевим приповеткама. Падао је снег, а ветар није дозвољавао да се несметано разгледају предели око школе и Мањача. Наши домаћини биле су колеге и запослени у школи која, као и наша, носи име овог народног трибуна. Дочекала нас је Дубравка Босанчић, директор, која је представила колектив и услове у којима раде. Имали смо прилику да обиђемо матичну школу и њено истурено одељење у Стричићима, родном месту Петра Кочића. Снежне падавине и јак ветар нису нас омели у обиласку Кочићеве родне куће и споменика. О рођењу, животу и раду овог значајног српског писца говорила је колегиница Сања Ивановић, наставник српског језика и библиотекар у школи у Стричићима, а о географским одликама овог подручја колега географ. Сазнали смо да смо прва школа из Србије, која носи име овог славног писца, а која је после последњих ратова посетила овај крај и школу где под тешким условима наше колеге дају све од себе како би сачували идентитет и језик српског народа у овом делу Републике Српске.  

Разговарали смо о почетку једне дугорочне сарадње, разменили искуства у раду са децом, школској документацији, наставним средствима и свакодневним обавезама које један просветни радник има у Земуну и на Змијању. Обе ове школе на Мањачи су на лепом месту, али на подручју које карактеришу специфични временски услови; зиме су дуге и хладне, а ђаци овде пешаче до првог аутобуса по четири и више километара како би стигли до Кола или до Стричића.

Кола се налазе на десетом километру од града. Подручје овог места је велико, што доводи до разуђености становништва које је доста удаљено од амбуланте, школе, поште итд. Постоји неколико продавница и кафића, затим амбуланта, пошта, споменик палим борцима са мањим парком, велико игралиште поред школе, док остале грађевине представљају породичне куће и објекти становника. Основна школа „Петар Кочић“ у Колима, коју чини и неколико подручних школа, првобитно се звала „Бранко Загорац“, али је почетком 90-их година променила назив у „Петар Кочић“.

Стричићи се налазе на крајњем југу и југозападу подручја града Бањалуке. То је део подручја некадашње средњовековне босанске жупе Земљаник, односно турске нахије Змијање на планини Мањачи. У Стричићима се уз родну кућу познатог српског књижевника Петра Кочића налази јоши парохијски Храм Успења Пресвете Богородице, подигнут 1900. године.

Овде се сваке године одржава традиционална манифестација "Кочићев збор" у склопу које се, између осталог, додељује  награда „Кочићева књига“ и одржава традиционална борба бикова.

Сусрет наше две школе завршен је обећањем да ћемо се ускоро поново срести, небитно где, у Земуну или на Змијању. До тада остаје задовољство што смо имали прилику да се сретнемо, упознамо и дружимо, јер гостопримство са којим смо се овде сусрели обавезује да се не смемо заборавити. 

                                                                                                                                         Весна Босић, библиотекар