Навијам за Србију

IMG b9f62bbd5a1b05d1c491458daf8bddf8 V

У понедељак 10.9.2018. фудбалска репрезентација Србије играла је утакмицу у новоформираном такмичењу Лига нација“. Фудбалски савез Србије је одлучио да свакој школи поклони по педесет улазница, пошто је проценио да ће посета на оваој утакмици бити изузетно слаба. Уколико би анализирали зашто је фудбалска репрезентација пала на тако „ниске гране“ да мора да поклања карте како би имала гледоце, отишли би предалеко. У најкраћем, сам врх фудбалског савеза воде недовољно компетентни људи, уплићу се разни менаџери играча, смењен је селектор који је репрезентацију одвео на прво велико такмичење после десет година, а остављен је тренер који је доживео неуспех на том истом такмичењу. Председник фудбалског савеза је тек посебна прича – његов највећи „квалитет“ је то што је био телохранитељ политичарима који су данас на власти. Могло би се још доста писати о томе које све нефудбалске ствари данас стоје на путу томе да народ свим срцем буде уз своје фудбалере.

Међутим, потез који је савез учинио у понедељак када је довео децу на стадион, не може се другачије описати него као пун погодак. Репрезентација Србије је играла против Румуније. Стадион је био испуњен скоро до последњег места, а посебан печат утакмици су дали навијачи Румуније који су све време спортски навијали, песмом и затавама подржавали свој тим и дали прави пример како се бодри своја репрезентација. Овде би ваљало напоменути да Румуније има много мање успеха од наше репрезентације у последњим годинама, а ипак има навијаче који су у великом броју дошли на ову, малтене пријатељску утакмицу. Чињеница је да наш народ воли фудбал, такође чињеница је да ми другу земљу осим Србије немамо, па да парафразирамо чувену реченицу из филма „Бој на Косову“- за ону коју имамо ваља нам навијати! Заиста је лепо што се Црвена звезда пласирала у Лигу шампиона, али да Звезда може да доведе 200000 навијача на Маракану а да за Србију нема ко да навија, заиста не служи на част онима који себе називају навијачима, a живе у Србији. Навијачи Србије међутим су ове септембарске вечери били више него одлични. Деца школског узраста су из свег срца навијала за своју земљу, а међу њима су се свакако посебно истакла деца школе „Петар Кочић“. Унавијачким дресовима и мајицама, са припремљеним транспарентима (посебно се истакао онај се натписом ОШ „Петар Кочић“) деца су показала како се воли и бодри своја земља. Сигурно ће ова ноћ остати у сећању свих гледалаца, а поготово најмлађих, и сигурно ће многи од њих запамтити да се прво навија за своју земљу па тек онда за вољени клуб. Премда, искусни навијачи ће рећи да је питање да ли више волиш Звезду или Србију исто као питање да ли више волиш жену или мајку, просто те две љубави нису упоредиве. Како било да било, деца су одржала час старијима из лекције – Како се на прави начин воли своја земља! Да ли је потребно поменути да на утакмици није било ни најмањег инцидента.

Надамо се да ће и они „ватрени“ клубски навијачи схватити да навијање за своју земљу не може да зависи ни од фудбалског савеза, ни од селектора, већ је то ствар, рекли бисмо, оппте навијачке културе. На крају да напоменемо да је нама старијима изузетно занимљив део био онај када српски и румунски навијачи заједнички навијају „Косово је срце Србије!“. Једноставно, сваком ко је био присутан на стадиону на крају није било битно ни то што нисмо победили иако смо били фаворити, завршено је са праведних и братских 2:2. Такође, свакоме ко је био присутан било је савршено јасно – Навијам за Србију, па онда све остало! Потписнику ових редова остаје да се нада да ће још који пут бити присутан на утакмицама где ће Србија имати овако сјајне навијаче.

                                                                                                                            Аутор текста Драгољуб Илин