Српски песници и писци у Првом светском рату

Детаљи

Објављено четвртак, 05 фебруар 2015 19:55

Иво Андрић (9.10.1892-13.3.1975)

Први светски рат затекао је нашег Нобеловца у Кракову, где је студирао. Када се вратио у земљу, а по доласку у Сплит, аустроугарска полиција га је ухапсилаи одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати све до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, интензивно је писао песме у прози. По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године. Ратне 1914. гoдине објављује песме „Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Taмa“, „Потонуло“. Збирке „Ex Ponto“ и „Немири” објављује 1918. године.

Растко Петровић (3.3.1898-15.8.1949)

Као гимназијалац одлази на фронт у јеку Балканских ратова 1912. г, прелази Албанију и одлази у Француску, где завршава гимназију. У Ници је матурирао, а као стипендиста француске владе уписује права у Паризу. Ту се упознаје и дружи са многим песницима и сликарима. Пише песме, приповетке и приказе сликарских изложби и објављује их у отаџбини.

Раде Драинац (26.8.1899-1.5.1943)

Као средњошколац, са завршена 3 разреда гимназије, 1914. године, отишао је на фронт са својом војском, а 1915. године се повлачио преко Косова и Метохије до Скадра и Љеша и стигао у Сан Ђовани. У Француској је од јануара 1916, наставио школовање: најпре у Лиону, потом у Сент Етјену и Болијеу. Предан писању, занемарио је брзо школу и одмах по завршетку рата стигао у Париз, где је једно време радио у фабрици, да би се почетком 1919. сасвим препустио боемији.У Србију се вратио с пролећа 1919, а од јесени исте године, иако са честим прекидима, Београд постаје место његовог сталног боравка. Углавном се могао срести у кафани „Москва“, главном састајалишту модернистички настројених писаца и уметника - повратника из рата.

Милан Ракић (30.9.1876-30.6.1938)

За време рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. године, Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену.

Вељко Петровић (4.2.1884-27.7.1967)

Између 1914-1915. био је у штабу Моравске дивизије II позива. Када је емигрирао у Београд, радио је као ратни дописник за новосадски „Браник“ и за сарајевски „Народ“. У Београду је упознао песника Симу Пандуровића и угледног Јована Скерлића коме ће постати књижевни миљеник. Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио на штампи и публикацијама до 1918. г. када је изабран за члана нишког Југословенског одбора за једног од уредника „Савремених питања“. Вељко Петровић се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. именован је за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. У јеку Балканских ратова у београдском Народном позоришту упознао је седамнаестогодишњу Мару Мандрашевић, ћерку панчевачког трговца са којом ће се венчати у њеном родном месту, Кули, 20. новембра 1919. године. Пред сам рат 1912. г. издао је свеску „Родољубиве песме“, а 1914. књигу песама „На прагу“. Исте године спремио је две књиге приповедака за издања Матице српске и „Напретка“, али је у току рату рукопис изгубљен.

Владислав Петковић Дис (10.3.1880-16.5.1917)

У војску није ишао због уских груди, али је био ратни извештач. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама „Недовршене песме“. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа. Књигу „Утопљене душе“ Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да „јесте једна неука и груба имитација“. Збирка песама „Ми чекамо цара“ написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио „Ми чекамо пара“. У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. Међутим, то није радио славећи национални понос, као други песници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи што му је највише и замерано од стране књижевних критичара тог доба.

Сима Пандуровић (14.4.1883-27.8.1960)

Учествовао је у Првом светском рату, али је касније због болести отпуштен кући. Током окупације живео је у Ваљеву са женом и двоје мале деце код њене родбине. Због једног говора који је одржао на збору 1917. у Ваљеву интерниран је у логор у Болдогасоњ, а потом у Нежидер, где је остао до завршетка рата. После Првог светског рата био је секретар Министарства просвете и помоћник управника Народне библиотеке.

Борисав Бора Станковић (31.3.1876- 22.10.1927)

Током рата био је посланик Министарства вера са којим се 1915. г. пред непријатељем повлачио у Ниш са моштима Стафана Првовенчаног, оставивши породицу у Краљеву. У Подгорици су га Аустроугари ухапсили и одвели у логор Дервенту, одакле је 1916. године уз помоћ пријатеља пуштен у Београд. Тамо пише културну рубрику у Београдским новинама како би прехранио породицу.

Алекса Шантић (27.5.1868-2.2.1924)

Од почетка рата има проблема са влашћу. У току рата је био затворен као талац и два пута у поновљаној парници оптуживан због својих песама. Аустроугари су га више пута током рата протеравали из Мостара.

Иво Ћипико (13.1.1869-23.9.1923)

За време рата је, иако није био војник, пратио српску војску у изгнанство, желећи да им пружи подршку. Био је ратни дописник. Почетком рата објављује дела „Крај мора“ (1913) и „Прељуб“ (1914). Ратну прозу, инспирисану Балканским и Првим светским ратом, „Утисци из рата“, „На помолу“, „Из ратних дана“, „Из солунских борби“, „Из ратног дневника“, чија је вредност претежно документарна и журналистичка, објављује између 1912-1917.

Душан Васиљев (1900-1924)

Аустроугарска је у Првом светском рату мобилисала 7.800.000 војника. Убијено је, заробљено, нестало, умрло или рањено чак 7.020.000. Преживело је, са разним последицама, свега 780.000 људи. Међу тим „срећницима” је и Душан Васиљев. На почетку рата отац му је отпремљен на фронт тако да он, као најстарији син, преузима бригу о браћи и сестрама и похађа школу за писара. Иако нејак и крхког здравља, по цео дан ради разне послове, у време ратно, кад су беда и глад све присутнији. За ситну пару или завежљај брашна, помаже у млину, пере фијакере у хладном Бегеју, сатима пише писма земљацима на фронту, дневничи у пореском одељењу. Учи ноћу, уз свећу: тако све до марта 1918. године, кад полаже матуру. Године 1917. Пријављује се за војску и отпремају га на фронт на Пјави. На измаку октобра 1918. године италијанске снаге прелазе у снажну офанзиву и брзо пробијају фронт аустроугарских снага које у потпуном расулу напуштају борбу. У изношеном шињелу бивше војске бивше царевине, у грозници од маларије, бронхитиса и туберкулозе, сломљен и одједном видно старији, Душан се враћа у Темишвар где затиче „непријатељску”, српску војску. Мада болестан и изнурен, ступа у службу у команду места, као писар и тумач, а потом и као деловођа. Његов поетски исказ, као још једног млађаног аустроугарског солдата уз Милоша Црњанског, који је обележио његову поезији овог периода: „Ја сам газио у крви до колена,/и немам више снова“, најбоље сведочи о последицама које је овај рат оставио на човека с почетка XX века.

Занимљивост:

Док је Душан Васиљев у аустроугарском рову јео кувану репу, италијанским војницима укопаним на супротној страни фронта чоколаде је делио деветнаестогодишњи амерички добровољац Ернест Милер Хемингвеј, возач болничких кола. У тим тренуцима је, наводно, и рањен ситним гелерима распрснуте гранате. Своје искуство ратног ужаса Хемингвеј ће описти у роману „Збогом оружје”, објављеном 1929. године. Три године касније и осам година после песникове смрти, 1932, појавиће се у издању Српске књижевне задруге у Београду „Изабране песме” Душана Васиљева.

Бранимир Ћосић (13.9.1903-29.1.1934)

Иако себе није видео у војничком и политичком животу, због ситуације у којој се налазио, радио је као ратни писар и извештач.

Јован Дучић (17.02.1871-07.04.1973)

За време Првог светског рата Дучић је био у Атини. Падала је киша и он се шетао с Ивом Ћипиком испод једног кишобрана. Наишла је Јелена Милана Гавриловића и Дучић ће јој тек рећи: „Видите ли, госпо-Лела, испод овог кишобрана налазе се три четвртине југословенске књижевности“.

Станислав Винавер (01.03.1891-01.08.1955)

У рату је учествовао као добровољац, један од 1.300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону. Након Албанске голготе, на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник државног Пресбироа. Године 1916, упућен је на информативно-дипломатске послове у Француску и Велику Британију, а потом и у Петроград, као члан српске дипломатске мисије баш у време револуције. 

Милош Црњански (26. октобар 1893-30. новембар 1977)

Вест о почетку рата Црњанског је затекла у Бечу. На самом почетку рата доживео је одмазду због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела, обукли су га у униформу аустроугарског војника и посалали на фронт да се бори против Руса, где је и рањен. Већи део рата, провео је сам у болници у Бечу, у аустроугарској униформи, с официрским ознакама. Он је само један од песника, европских и балканских, чији живот ће сурово да обележи Први светски рат. Искусивши на самом прагу зрелости сав ужас бесмислене људске кланице, рањени и разочарани, ти млади, гневни људи, готово двадесетогодишњаци, стварали су због тога по свему нова књижевна дела у којима је спознаја света сасвим огољена, до горке истине.

Петар Кочић  (29. јун 1877- 27. август 1916)

Уочи анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Кочић је покренуо лист „Отаџбину“ у Бањалуци и створио своју политичку групу која је пропагирала борбу против Аустрије и нарочито непоштедну борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустроугарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву. Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. На Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде. Он је од оних у низу српских писаца и интелектуалаца, којима је ропство и подстицање борбе за слободу односило највише животне енергије. Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства. Оболели Кочић умро је у београдској душевној болници за време окупације.

Милутин Бојић (19.мај 1892-8.новембар 1917)

Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата. По објави рата он је отишао у Ниш где је при Врховној команди обављао дужност цензора. Са српском војском се повлачио преко Албаније и стигао на Крф. Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди да би нешто касније био прекомандован за Солун. Своја прва дела је ту и објавио. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу. Док је његова најбитнија збирка „Песме бола и поноса“, у којој се налазе 34 песме које је написао на Крфу и у Солуну, са незаборавним стиховимао једном трагичном делу српске историје, објављена у Солуну. Песму из те збирке „Плава гробница“ посветио је страдалим српским војницима, као сведок масовног умирања на острву Виду (он је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева, које уз звуке труба спуштају у море).У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија „Акварионе“ у којој је била штампана његова збирка „Песме бола и поноса“.

Међутим, он није дочекао да опева победу и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона; 8. новембра 1917. године преминуо је у солунској болници. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику, а опроштајни говор на сахрани читао је књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922. године пренети су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница 39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на српском војном гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини.Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу стигао је да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида - острва смрти.

Милутин Ускоковић (16. јун 1884-28. октобар 1915)

Током Првог светског рата Милутин Ускоковић радио је у Српском конзулату у Скопљу. У данима пред пад Скопља, управник тек основаног позоришта Нушић и секретар инспектората у Српском конзулату Ускоковић заједно су учествовали у организацији евакуације становништва. „По престрављеном погледу већ тада се опажало да су догађаји тешко притисли Ускоковића“, у књизи „Деветстопетнаеста“ пише Нушић. Али није могао претпоставити да ће његов колега из првог уредништва „Политике“ 1904. као спас од живота ускоро изабрати смрт. И то ону врсту смрти коју је најчешће бирао својим јунацима - смрт у води. Међу избеглицама које су 20. октобра 1915. возом из Скопља кренули за Косово били су и Бранислав Нушић и Милутин Ускоковић. Повлачили су се из Скопља, према Нишу и некако су се домогли Приштине, а онда је Ускоковић отишао пут Куршумлије. Ту је сазнао да му је одступница пресечена и, у једном тренутку малодушности и депресије, скочио је у таласе набујале Топлице и утопио се. Било је то 28. октобра 1915. године. У смрт је, кажу, кренуо из хотела „Европа“, истог оног у коме је Нушић писао „Сумњиво лице“. За време свог кратког живота, који је трајао само тридесет једну годину, Ускоковић је објавио пет књига: две збирке цртица и песама у прози: „Под животом“ (1905) и „Витае фрагмента“ (1908), збирку приповедака „Кад руже цветају“ (1911) и два романа: „Дошљаци“ (1919) и „Чедомир Илић“ (1914). У пишчевој заоставштини нађен је нацрт збирке приповедака „Успут“, која је објављена 1978. године. Преводио је са француског и бугарског језика. Поносио се успесима Србије и њених савезника у Првом балканском рату и победама над Турском. Међутим, тешко га је погодио рат између Бугарске и Србије 1913. године јер је рушио његове политичке идеале о јужнословенској конфедерацији. Ново разочарење је доживео 1915. године када су Бугари напали Србију и, заједно са Аустријанцима и Немцима, учествовали у њеном окупирању. Болешљив и претерано осетљив, Ускоковић није преживео пропаст отаџбине.

Бранислав Нушић(20. октобар 1864 -19. јануар 1938)

Предратне 1913. године Нушић је основао позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата. Преживео је голготу повлачења и изгнанства свог народа у рату, у коме је доживео и личну трагедију: изгубио је сина Бана-Страхињу. По избијању Великог рата, Бан-Страхиња је тек завршио матуру, али као ни многи његови вршњаци није хтео да чека и одмах је кренуо да се пријави у добровољце. Оцу, који га је саветовао да ипак причека, одлучно је рекао: „Којим правом одвраћаш мене када си туђу децу 1908. уписивао у добровољце?“ Постао је један од 1.300 каплара. Након свега два месеца обуке, командант Скопског ђачког батаљона пуковник Душан Глишић укрцао је студенте и ђаке у пуној ратној опреми у воз и послао Врховној команди на распоред. Из Скопља је тог 15. новембра 1914. испраћен и Нушићев син, који је у борбама показао изузетну храброст и срчаност и био тешко рањен у борби код Пожаревца. Потресен погибијом сина, Нушић се са породицом 20. октобра 1915. последњим возом пребацује у Приштину, а већ сутрадан полазе пут Суве Реке и Призрена, да би стигли до Улциња и потом бродом у Марсељ. Након Француске, Нушић је са супругом отишао у Швајцарску, па у Италију где му је живела ћерка Гита са мужем. Нушић никада није прежалио губитак сина чији ће гроб означити „уместо трошном каменом плочом“, хроником „Деветстопетнаеста - трагедија једног народа“: „Ја хоћу мира; разуме ли та Европа једанпут да ја хоћу мира!”, завапио је Браниславу Нушићу пред трагични чин слушајући аустријске топове.