Стилске фигуре - подсетник
- Детаљи
- Објављено понедељак, 13 април 2020 08:21
Стилске фигуре су основна стилска средства књижевног изражавања и настају као одступање од обичног говора. У стилистици се условно разврставају на:
1) ФИГУРЕ ДИКЦИЈЕ: ономатопеја, асонанца, алитерација, анафора, епифора итд.
2) ФИГУРЕ ИСКАЗА
- ФИГУРЕ РЕЧИ или ТРОПИ: епитет, персонификација, метафора, метонимија, алегорија, симбол итд.
- ФИГУРЕ КОНСТРУКЦИЈЕ: реторичко питање, апострофа, инверзија итд.
3) ФИГУРЕ МИСЛИ: поређење, контраст, словенска антитеза, хипербола, градација, иронија итд.
ОНОМАТОПЕЈА – стилска фигура преношења и опонашања гласова и звукова из природе („зрикавци ... зричу“; „и злослутним гракћу гласом“).
АСОНАНЦА – нагомилавање и понављање истог самогласника унутар стиха, чиме се појачава звучност (коло, коло наоколо).
АЛИТЕРАЦИЈА – стилски поступак понављања истих сугласника или групе сугласника у низу речи (врх хриди црне трне).
АНАФОРА – стилска фигура која означава понављање исте речи на почетку више узастопних стихова, строфа или група речи.
- „Гробље ј’ земља ком се ходи,
- гробље ј’ вода ком се броди
- гробље – врата и градине,
- гробље – брда и долине…“
ЕПИФОРА - стилска фигура која означава понављање последњих речи, једне или више њих на крају узастопних стихова.
ЕПИТЕТ – фигура речи којом се на сликовит начин ближе одређује и конкретно означава главни појам и истичу нека изузетна својства предмета или бића: украсни придев (црвена земља, жута трава, нежна рука).
СТАЛНИ ЕПИТЕТ – епитети који се појављују као стални пратиоци одређених именица у нашој народној поезији (рујно вино, руса коса, бритка сабља); глагола (тихо беседити, рано уранити).
ПЕРСОНИФИКАЦИЈА – фигура речи којом се неживим и непостојећим (измишљеним) стварима, појавама и апстрактним појмовима, преко радње коју врше, дају особине и својства живих бића (шума шапуће; ливада крај реке сања).
МЕТАФОРА – језичко изражајно средство преношења значења на основу сличности, назива се још и скраћено поређење (На мору бурном људскога живота; Млад младожења, ружо румена! Предадосмо ти струк рузмарина).
МЕТОНИМИЈА – фигура речи која се заснива на пренесеном значењу на основу неке унутрашње, логичке везе („Кад устане кука и мотика“ – мисли се на људе који раде куком и мотиком, народна епска песма Почетак буне против дахија).
АЛЕГОРИЈА – језичко изражајно средство које представља проширену метафору на целу поетску слику у песми или прозном делу – настаје низањем метафора.
„Вила гњиздо тица ластавица, = метафора
вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија; = метафора = алегорија
Долети јој сив-зелен соколе = метафора
од столице цара честитога, = метафора
па јој не да гњиздо да развија.“ = метафора
(народна песма Ропство Јанковић Стојана)
„Имао сам од злата јабуку
пак ми јутрос паде у Бојану
те је жалим, прежалит не могу“ – одломак из песме „Зидање Скадра“.
СИМБОЛ – стилска фигура помоћу које се апстрактни појам или појава замењују неким материјалним предметом који добија одређено значење.
„У тој дубини, плавој
И без руба,
Тражио сам, већ давно,
Голуба.“ („Небо“ Стеван Раичковић)
РЕТОРИЧКО ПИТАЊЕ – питање на које се не очекује одговор и среће се у поезији: „Кажи ми кажи: како да те зовем / Кажи ми какво име да ти дам?“ (Јован Јовановић Змај „Кажи ми, кажи“)
АПОСТРОФА – директно обраћање личностима, предметима или појавама о којима се пише (Ој, Карловци, место моје…).
ИНВЕРЗИЈА – језичко изражајно средство које представља обртање устаљеног, очекиваног реда речи или реченица.
ПОРЕЂЕЊЕ – језичко изражајно средство којим се неко својство, стање или деловање стилски истиче и појачава довођењем у везу, повезивањем с неким другим познатим својством коришћењем свеза и речци КАО, НАЛИК, ПОПУТ, СЛИЧНО (лице бело као снег; витак као јела; вредан као пчела; лети као мува без главе; провео се као бос по трњу).
КОНТРАСТ – језичко изражајно средство којим се истиче супротност између два догађаја, лика или појма – поређење по супротности („Овдје вас свако познаје и воли, / а тамо нико познати вас неће“).
СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА – врста поређења које се састоји од три дела: питање, одричан одговор и потврдан одговор.
Питање: Ој, пунице, ђевојачка мајко,
или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или ти је бог од срца дао?
Заплака се ђевојачка мајка,
а кроз сузе тужно говорила:
негативан одговор: „Мио зете, Милић Барјактаре,
нити сам је од злата салила,
нити сам је од сребра сковала,
нити сам је од сунца отела,
позитиван одговор: веће ми је бог од срца дао.” (народна песма „Женидба Милића Барјактара“).
ХИПЕРБОЛА – језичко изражајно средство којим се нека појава, особина или догађај у књижевном делу преувеличано приказује ради упечатљивијег израза – претеривање, преувеличавање – („Ја је гледах три године дана / не могох јој очи сагледати“; он има пуно руку и ноге безбројне)
ГРАДАЦИЈА – језичко изражајно средство којим се постепено ређају слике, догађаји, осећања или поступци личности по јачини или опадању јачине („.Прво су њих двоје трептали и жмиркали на понеки зрачак међу облацима, али док су се пели уз брдо, светлело је јаче, све док није забљештало и поклопило им капке и трепавице.“)
„За мужем је косу одрезала,
За девером лице изгрдила,
А за братом очи извадила“, из народне лирске песме „Највећа је жалост за братом“
ИРОНИЈА – стилска фигура којом се речима даје супротан смисао од оног које имају у основном значењу; прикривено исмевање („Прође улицом, а људи се тек гурну и намигну један на другог.
— Добар дан! — јави се он.
— Добар дан, песниче! — одговори један гледајући га испод ока, заједљиво.
— Здраво, здраво! — дода други с подсмехом.“ Одломак из сатире Радоја Домановића „Мртво море“)
ПРИМЕРИ
1. „Зрикавци тужно зричу. = ономатопеја
Помрлих трава душе = персонификација
Још лебде врх откоса
Што се лагано суше.“
(Десанка Максимовић Покошена ливада)
2. „И вече је као од фила.
Отвара мати прозор у шир. поређење
Одједном букне цели свемир
као најслађа ванила.“
(Бранко В. Радичевић „Кад мати меси медењаке“)
3. „Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти = ономатопеја и
целива стене = целива – љуби = персонификација;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.“ = епитет
(Јован Дучић „Подне“)
4. Море живота = МЕТАФОРА
мирно море = ЕПИТЕТ
слично мору = ПОРЕЂЕЊЕ
море суза =ХИПЕРБОЛА
заспало море = ПЕРСОНИФИКАЦИЈА
кап у мору = КОНТРАСТ
5. „Чини ми се, нас осморо у “Тајанственом скровишту“ смо комадић плавог неба = КОНТРАСТ и МЕТАФОРА окружен тешким, црним = ЕПИТЕТИ облацима.“
6. „У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мисо да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња, = МЕТАФОРА
Боже! Шта ли данас у Србији ради?“ = РЕТОРИЧКО ПИТАЊЕ
7. а) Ливада крај реке сања = персонификација;
б) На јави је душа моја богат сељак, весељак = метафора;
в) Ја босиљак (лековит) сејем, мени пелин (отрован) ниче = контраст
8. „А ко беху они диви,
који су те напред звали,
који су те ојачали, ГРАДАЦИЈА
који су ти крила дали?“
9. „Што је небо – да је лист артије,
што је гора – да су калемови,
што је море – да је црн мурећеп; ХИПЕРБОЛА
пак да пишем три године дана
не би моји исписала јада!“
10. а) Љуто писну као љута гуја. = ПОРЕЂЕЊЕ
б) Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук = ПОРЕЂЕЊЕ, путовала је= ПЕРСОНИФИКАЦИЈА мала = ЕПИТЕТИ река.
в) Што мајстори за дан саграде, то све вила за ноћ обаљује = КОНТРАСТ
г) Бели облаци плешу над градом = ПЕРСОНИФИКАЦИЈА
д) кукурикање, крцкање, цвркут, фијукати = ОНОМАТОПЕЈА
ђ) лепота девојка, рујно вино, чарне очи = СТАЛНИ ЕПИТЕТИ