Дислексија и дисграфија

Детаљи

Објављено субота, 06 децембар 2014 21:34

Педагог и психолог су у договору са директором школе, логопеду Виолети Несторов пружиле помоћ у изради докторског рада. Договорено је да у оквиру тога одржи и предавање под називом „ДИСЛЕКСИЈА И ДИСГРАФИЈА“ за све заинтересоване наставнике и стручне сараднике. Ово је реализовано 13.11.2014. у 12.30 часова у ОШ „Петар Кочић“ Земуну.

Неки су знали мање, а неки више о овој теми, али оно што је сигурно је да су сви после предавања били још сигурнији у своју могућност да препознају и помогну детету са неком од ових сметњи.

ДИСЛЕКСИЈА је поремећај у учењу читања и поред постојања нормалне интелигенције, доброг вида и слуха, систематске обуке, адекватне мотивације и осталих повољних  едукативних психолошких и социјалних услова. Дислексија представља значајно неслагање између стварног (постојећег) и очекиваног нивоа читања у односу на ментални узраст.

Дислексија није болест, то је неуролошко стање односно неуролошка различитост мозга.

Дислексични ђаци се још у првом разреду могу препознати тако што, на пример, тешко разлажу слово по слово у речи, имају неуредне свеске јер много бришу, треба им доста времена да препишу са табле, дугмићи им нису равномерно закопчани, имају проблема са везивањем пертли, не могу да одреде стране света, шта је лево, шта десно…

Са дислексијом се често испољава и дисграфија (сметње у писању) и дискалкулија (сметње у рачунању).

У симптоме дисграфија спадају мешање великих и малих слова, неправилна величина и облик слова, недовршена слова, настојање да се писање користи као комуникационо оруђе, смањена брзина писања или преписивања, причање са собом у току писања, општа нечитљивост. Згрчени прсти приликом писања; необичан положај тела, ручног зглоба и папира приликом писања; непотребно брисање написаног; непрепознавање великих и малих слова, као и нормалних и курзивних слова; погрешно коришћење маргина и редова; неорганизовано писање по страни; недовољна брзина приликом преписивања; општа нечитљивост; потреба за вербалним сигналима; ослањање на менталну слику онога шта нпр. ради рука док пише; примена вербалних упутстава и споро планирање.

Сметње у читању често су повезане с тешкоћама у писању. Уз наведене, врло често јављају се и сметње у оријентацији у простору, те у акустичком и визуелном запажању. Међутим, не треба већ при најмањим тешкоћама у читању и писању сумњати на дислексију и дисграфију (деца која мало теже схватају или којима је лакше оштећен вид, слух или говор не морају имати и специфичне тешкоће у читању и писању). При процени има ли или нема неко дете потешкоће у читању и писању нису важне само врсте грешака него и велики број увек истих карактеристичних грешака.

Савети родитељима

• Немојте дете оптужити да је лењо ако избегава читање и писање 
• Немојте га упоређивати с другом децом 
• Немојте стално приговарати да му је рукопис неуредан 
• Охрабрите га да ради полако ако му је тако лакше 
• Отворено разговарајте о стварима које му не полазе за руком 
• Похвалите га за све што добро уради 
• Охрабрите дете за друге активности у којима је креативан и маштовит 
• Јавите се педијатру и логопеду ради тачне процене

                                                                                                                        Тијана Павловић, педагог и Николина Шарац, психолог