Империјализам

Детаљи

Објављено среда, 28 мај 2014 08:02

Тежња за стварањем империје назива се империјализам. Државе и територије под влашћу империје називане су колоније. Најжешће борбе за колонијалне поседе вођене су на азијском и афричком континенту, у другој половини 19. века.

Велике европске силе желеле су да под својом контролом имају што већи број терторија како би дошле до нових извора сировине, јефтине радне снаге и тржишта.

Када би одлучиле да покоре неку територију оне би најпре народ који живи на тој територији прогласиле незрелим за самосталан културни живот, прогласивши га често као опасност за светски мир. Затим би се истицала дужност Европљана да помогну „некултурнима“ у достизању европске културе и цивилзације. Први услов за то било је успостављање пуне европске превласти.Оваква политика великих сила назавана је „цивилизаторска мисија“

Велики број Европљана, крајем 19. века је веровао у расну теорију, по којој је бела раса (аријевци) апсолутно доминантна у односу на друге. Један од познатих дипломата и филозофа оног времена Жозеф Артур Гобино написао је рад „Есеј о неједнакости људских врста“ где је детаљно разрадио расну теорију. Његово учење прихватили су многи учени људи оног времена, а такође његов рад је имао утицај и на будуће генерације Европљана. Почетком 20. века, ово доминатно учење у Европи с краја 19. века, преузео је Адолф Хитлер који је расну мржњу развио и перетворио у званичну државну идеологију најјаче европске земље, Немачке.

Колику је несрећу по народе који су живели у европским колонијама донело ово „ширење европске цивилизације и културе“ најбоље се види на примеру северно-америчких Индијанацакоји су готово у потпуности нестали повлачећи се пред британским досељеницима. Држава белих досељеника настала на тлу Северне Америке је нешто касније и јужно амерички континент прогласила за своју интересну зону настављајући да експлоатише природна богатства и људе који су тамо живели. Чувени амерички писац Марк Твен је једном приликом изјавио, згрожен империјалном политком Сједињених америчких држава, да би Американци уместо звездица које им стоје на застави, требало да ставе лобање како би показали право лице њихове политике.

Најјача империјална сила је ипак била Велика Британија која је своју моћ и богатство управо заснивала на експлоатацији својих колонија које су се простирале широм Африке и Азије. Најпознатија међу британским колонијама је свакако била Индија. Индије је пошло за руком да се тек после Другог светског рата ослободи британске колонијалне власти. Занимљив пример за успостављање пуне европске превласти на просторма Азије су Први и Други опијумски рат, који су европске државе Велика Британија и Француска водиле против Кине.Како би повећале свој утицај велике европске силе су желеле да отворе кинеско тржиште, које је до тада било затворено за њихову робу. Пошто су прво британски трговци у Кину илегално довозили опијум и били ухваћени, кинеске власти су један број трговаца затворили, а робу запленили. Овакав поступак кинеских власти је пружио повод Британцима да објаве рат. Пошто су били војно и технички супериорнији Британци су релативно лако добили овај рат. Мировним уговором потписаним између Британаца и Кинеза је предвиђена, поред отварања свих лука за британску робу и плаћања ратне одштете Великој Британији и Француској, слободна трговина опијумом на територији Кине! Ова одлука ће имати катастрофалне последице по Кину и здравље њеног становништва. Јагма за ширењем империја ће довести до почетка Првог светског рата, али ће и у њему Британска и Француска војска у првим фронтовским линијама имати махом људе из афричких и азијских колонија.

Империјализам који је некада постојао, очигледно је оставио трага и на политику данашњих великих сила. Оне данас не проглашавају мале земље својим званичним колонијама, али на разне начине успевају да дођу до природних богатстава малих земаља, као и до проширења тржишта, и стицања јефтине радне снаге. Свој утицај на мале земље остварују предтављајући причу врло сличну оној о „цивилизаторској мисији“, само се овог пута малим земљама обећава стварање правне државе, проширење људских права и економски напредак. Мали народи, као некада у 19. веку, пожеле да буду део заједнице неке моћне земље у којој се лепо живи, али брзо схватају да иза великих обећања не стоје толико часне намере. Историја нам показује да ће се велике силе увек борити за ширење свог утицаја, док ће мали народи и државе морати да се боре да не постану обичан плен империјализма који заправо никада није ни престао да постоји.

Драгољуб Илин, наставник историје