Oсврт на државу Јужних Словена између два рата

Идеја заједничке државе Јужних Словена сазревала је дуго година у главама неких од најумнијих људи са ових простора. Време када ће она бити спроведена у дело нико није могао да одреди. Јужнословенски народи су и сувише мали политићки чинилац да би могли да утичу на најважније одлуке које су велике европске силе најчесће решавале међусобним договорима или евентуалним ратовима. Народи са овог простора су често били „колетарална штета“ у односима између великих сила. 1Међутим, кад год су постизали било какав договор о евентуалној сарадњи, мали народи су могли да извуку некакву личну корист без обзира на интерсе неких јаких земаља. Најбољи пример овакве сарадње био је Балкански савез склопљен уочи Балкланских ратова. Велике силе које су најактивније узеле учешћа у решавању Источног питања (питања поделе турске територије на Балкану) нису предвиделе да мали балкански народи имају битнију улогу по питању решавања источног питања. Рачунале су да их и те 1912. могу искористити како би постигле свој одређени циљ, као много пута до тада. Показало се међутим да су највећу корист извукле управо балканске земље док су се велике силе морале задовољити некаквим ситнијим уступцима у своју корист. Мали балкански народи су морали и тада да воде рачуна о интересима великих сила које су биле највише засинтерсоване за Балкан, а то су у овом случају биле Аустро-Угарска и Русија. Склапањем савеза су међутим натерале велике силе да поштују њихове интересе и да из Балканских ратова управо мали балкански народи имају највећу корист. Савез се на жалост веома брзо распао јер је Аустро-Угарска, незадовољна исходом Првог балканског рата, натерала Бугарску да уђе у рат са Србијом, а остали народи су се, пре свега гледајуићи искључиво своју личну корист, убацили у рат против Бугарске. Након Другог балканског рата ситуација се није битније променила, осим ситнијих територијалних добитака појединих земаља, али су се односи међу некадашњим савезницима непоправљиво пореметили и сврстали их у сукобљене стране у предстојећем Великом рату.

Слична ситуација каква је била уочи балканских ратова десила се и у току Првог светског рата. Ниједна велика сила није подржавала стварање заједничке државе Јужних Словена. У време када је издата Нишка декларација (децембар 1914.) у Европи нико није био сигуран ни како ће се завршити рат, а камоли да је улазио у то како ће изгледати послератна Европа.Важно је било да се савезницима на време предочи идеја о стварању нове државе, али то није било ни издалека довољно да би добили њихову подршку. Југословенски одбор је одиграо значајну улогу на придобијању савезника да прихвате идеју о стварању заједничке јужнословенске државе. Оно што је, међутим, одиграло одлучујући фактор била је заправо конкретна акција самих јужнословенских народа који су спровели војне акције, донели најважнија докумета као што су Нишка декларација, Крфска декларација или Акт о уједињењу, и тако савезнике ставили пред свршен чин. Постојала је подршка великих земаља, успостављена је сагласност око заједничких интерса, вођена је храбра и одлучна борба против непријатеља и на крају је оставарен циљ - створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Рекло би се да је створена и у право време јер је после рата нестало четири царства (Турско, Немачко, Аустро-Угарско и Руско) а на њиховим темељима је настало низ нових независних држава. Заједничка држва Јужних Словена ипак није могла да опстане, а разлога је више. Први је без сумље различито виђење заједничке државе два највећа јужнословенска народа Срба и Хрвата. Док су се Хрвати залагали за федерални тип уредјења државе у којем би постојала засебна хрватска територијална јединица, Срби су се залагали за централистички уређену земљу у којо би сви Срби живели у једној држави. Хрватима се може замерити да ли су заиста имали искрену жељу да живе у заједничлкој држави или им је она представљала само средство како би стигли до независне државе после више стотина годи2на. С друге стране, Србима се може замерити да нису имали слуха за интерсе других јужнословенских народа и да су чврсто инсистирали на централизму и ако су знали да друга два народа нису за такав систем уређења државе. Интересантна је и чињеница са пренаглашеним гурањем југословенства као доминатног осећања у чему је врло често предњачио краљ ујединитељ Александар Карађорђевић. Овакво поступање само је рађало код народа неку врсту аверзије према овој идеји, нарочито након завођења шестојануарске диктатуре. Александар је ту жељу да се наметне као краљ свих Југословена можда могао да наметне Србима, али њу Словенци и Хрвати никако нису могли да прихвате. Интерсантно је да идеја интегралног југословенства није могла да буде наметнута Хрватима и Словенцима у већој мери ни после Другог светског рата када она није имала никакве везе са српским краљем већ са комунистичком идеологијом и са човеком који је узгред да кажемо био Хрват, а то је Јосип Броз Тито. И у таквој верзији југословенство су као своје примарно национално осећање прихватали углавном Срби. Још један од битних разлога зашто заједничка држава Јужних Словена између два светске рат није могла да опстане су непомирљиве социјалне, економске и културне разлике. Укратко речено држава је била сатављена од једног дела становништва које је живело у економски богатој и културно уређеној земљи каква је била Аустро-Угарска и другог дела које је до скора живело у Турској, сиромашној и економски и културно.Ова разлика није била само економске и кутурне природе, већ је постојао и тотално другачији начин живота и потпуно различите животне навике. Као још један битан степеник спотицања у стварању стабилне заједничке државе била је и религија. На територији Краљевине СХС и Краљевине Југославије живели су народи три различите вероисповести, не мислећи при том на низ мањих религијских заједница које су такође постојале на територије државе Јужних Словена. Апсолутно није погрешно тражити корене међусобног неслагања народа са ових простора у догађајма везаним за 1054. годину и расцеп хришћанске цркве. Колико год прихватамо чињеницу да је савремени човек просвећенији и толерантнији и по питању верских осећања од неког средњовековног кмета, не може се избрисати чињеница да су у духовном животу људи постојале непремостиве разлике које су чиниле да припаднике друге вероисповести не гледају у потпуности као своју браћу иако говоре истим језиком, имају сличну традицију и гаје сличне животне навике .

Из свега напред изреченог, ако узмемо историју као учитељицу живота, остаје да закључимо да би југословенски народи требало да наставе да сарађују пре свега у кутурном, економском, па и у политичком животу, али никако у форми неке заједничке државе. Свест народа која је помућена још више након догађаја који су уследили после распада Краљевине Југославије никада, или бар у догледно време, неће бити на потребном нивоу да би се схватило какве користи може да се има од заједничке државе свих Јужних Словена.    

                                                                                                                                                                       Драгољуб Илин, наставник историје