Нешто другачији поглед на савремену историју

Детаљи

Објављено недеља, 11 мај 2014 08:52

Каже се да је живети у историјски занимљивом времену поприлична несрећа. Оно што се дешавало крајем двадесетог и почетком двадесет и првог века на Балкану за многе будуће историчаре представљаће праву ризницу бурних историјских догађаја који ће моћи различито да се тумаче. Ми непосредни актери ових догађаја живели смо у четири различите државе (СФРЈ, Савезна Република Југославија, Државна заједница Србија и Црна Гора и Република Србија) и били сведоци и учесници многих ратних сукоба. Пошто се још није створила потребна историјска динстанца доносити неке закључке о најважнијим политиким или економским дешавањима би било преурањено. С обзиром на то колико је ово време занимљиво смео бих да дозволим себи да се позабавим животом обичног човека у овом периоду.

Па да видимо како то живи обичан становник Балкана на крају 20. и почетком 21. века. Период је исто тако турбулентан за свакодневни живот као и за политичка дешавања. С падом некадашње СФРЈ са сцене је сишло и једно друштвено уређење које се до тада сматрало за најнапредније и најисправније. Ради се о социјализму. Први пут у историји се десио „корак уназад“ што се тиче развоја друштва. Не знам да ли ће се с овим сложити социолози, али је чињеница да су у историји постојала три типа друштвеног уређења – робовласничко, феудално и, на крају, капиталистичко. Социјалистичко уређење је уведено након Другог светског рата на овим просторима и показало се само као неуспели друштвени експеримент. Обичан човек, радник који је живео и радио на просторима западног Балкана деведесетих година двадесетог века нашао се у једном новом систему који је за њега представљао велику непознаницу. И док се у социјализму обичан човек бар формално за нешто и питао (многим старијим радницима остале су успомене на самоуправљање и на радничке савете), у овом новом систему најчешће је уз именицу „радник“ ишао и епитет „технолошки вишак“. Прва ствар која је постала видљива одмах након рушења „мрског социјализма“ био је велики број људи који су остајали без посла. Већина предузећа је приватизована, и то углавном на некакве сумњиве начине. Најчешћи случај је био да је у успешним фабрикама један део радника одмах остајао без посла, док су преосталим запосленима плате углавном смањиване. Мање успешна предузећа су отерана у стечај и њихови радници су се нашли на улицама. Људи који су постајали нови приватни власници већином су припадали некаквим криминализованим групама или су били тесно повезани с њима. Положај обичног човека у новом систему постајао је све лошији.

Пад социјализма нам је донео и вишестраначје. Показало се међутим да већина нових странака има мање-више исту идеологију. Како што пре доћи на власт и преузети управљање над преосталим државним предузећима. Политичари су у друштвеним фирмама нашли своје „златно јаје“ и преко ноћи су постали главне естрадне звезде. Обичан човек се у свему томе сналазио слабо или се никако није сналазио. Када су га деведесетих година закачиле још и санкције, одржавао га је једино још пуки инстинкт за преживљавањем. То нажалост није било све. Пошто су ратови и санкције некако преживљени, у земљама западног Балкана појавио се велики број страних банака. Мали човек који је претрпео велику невољу једва је дочекао да дође до некаквих новчаних средстава преко кредита које су нове банке нудиле. Испоставило се, међутим, да су услови заузимање тих кредита веома лоши, а да су банке које су похрлиле на ове просторе заправо предузећа са врло сумњивим капиталом и са зеленашким каматама. Све то време из медија га засипају некаквим шоу-програмима који као да имају за циљ да затупе гледаоца. На већини ТВ програма су избачени садржаји из културе, а писана штампа се углавном бави трачевима и детаљима из живота неких естрадних личности. Из Европе му с времена на време сврати понеки „пријатељ“ да му саспе у лице како смо обична стока која нема шта да тражи у друштву са земљама која негују старе европске вредности, а испостави се на крају да је главна вредност геј парада, без које му нема уласка у Европу.

Када такав обичан човек побегне из новог друштвеног система за који се борио, рушећи „мрски социјализам“, и дође у породицу као последњу оазу евентуалног мира, ту ће га сачекати деца која знају да имају право да га туже уколико испољи било какав облик насиља према њима и жена која је свесна да је постала равноправна у свему са мушкарцем и да може да доноси самосталне одлуке.          

Ова тема је на мене деловала толико инспиративно да су ми чак на ум пали и стихови везани за живот обичног човека у двадесет и првом веку:

Вредим ништа, тражим много
„Има горих и од мене“
тешим себе том флоскулом
док ми живот тужно вене.
У чауру скупио се
Слушам жену и шефове
Теглим, трпим и шапућем
„ Само да по злу не крене“.
А зло ми је пред вратима
све ми чешће заврат дише
да л’ ћу икад да устанем
и да кажем „Доста више!“
Знам да нећу, ал’ верујем
док и мало наде има
да у мени оста нешто
што ме веже са Људима.
То нешто је мало, ситно
једном речју равно мрви,
ал’ помоћи ће ако успем
да направим корак први.
Корак први, за њим други
већ одатле зора руди
ноћ притишће, ја се не дам
у мени се Човек буди!

У новом друштвеном систему смо заиста постали такви, морамо да дођемо до новца који постаје једини императив, без обзира колико вредимо. На послу дрхтимо од некаквих шефића и надзорних органа, код куће слушамо жену и притом се надамо да ће се ствари променити и да ће нам поћи набоље. Оптимизам који се јавља у другом делу песме је поприлично нереалан јер највећи број људи неће направити апсолутно ништа и остаће мали и плашљиви. Због тога сам за наслов ових стихова изабрао синтагму Оптимизам класичног лузера. Остаје, ипак, и поред свега, нада да ће се један број људи на овим просторима заиста тргнути, а за то им је потребно да сами направе први корак који би требао да представља освешћивање, односно одговоре на питања: Ко сам? Где сам? и Колико вредим?

Драгољуб Илин, наставник историје