In Memoriam

Детаљи

Објављено среда, 11 децембар 2024 11:10

Светлана Елезовић Петровић (1986–2024)

Млада професорка, сјајна особа, педагог и наставник математике, наша Светлана Елезовић Петровић упокојила се после теже болести у 38. години. Рођена је 16. 11. 1986. године у Љубљани, у Републици Словенији, од оца Мирослава и мајке Љиљане. Удата је и са супругом Гораном има троје деце Ангелину (8), Катарину (6) и Николаја (4). Основну школу и гимназију завршила је у Београду, где је на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду дипломирала 2011. на смеру професор математике и рачунарства у звању дипломирани математичар, а од 2017. мастер математичар. Светлана је на путу до „Кочића“ радила у неколико основних и средњих школа, а код нас је била запослена од 01. септембра 2022. године. Била је веома посвећена изабраном позиву, изузетно волела децу и уживала у раду са даровитим математичарима, правећи велике планове за математичке смотре и такмичења. Уживала је велико поштовање колега и посвећено учествовала у раду школских тимова и већа.

„Када је крочила у нашу школу, Светлана је донела у очима искру, на лицу широк, срдачан осмех и сјај у дугој тамној коси. Испекла нам је за свој рођендан торту, а знала нас је свега месец-два. Пригрлила нас је пријатељски, отвореног срца и срећна што је школа близу њеног дома, па ће брзо после посла стићи кући, у наручје својих Ангелине, Катарине и Николаја.

Нашу драгу Светлану памтимо по енергији, ентузијазму, великом радном жару и љубави према послу, по уважавању и поштовању према колегама, по топлини и разумевању према ученицима. Носила је благост у погледу, у гласу, у осмеху, у речима које су биле умирујуће, здраворазумске, али и борбене када би износила свој став или неку идеју. Баш зато смо се надали да ће наш борац Светлана победити у овој неравноправној борби са окрутном болешћу. И борила се храбро, до последњег атома своје снаге.

Сећаћемо се наше миле колегинице по њеној младости, по лепршавим хаљиницама које су је чиниле девојчицом, нагнутом над вежбанкама за столом у зборници, а поред ње нека јабука или мандарина, тек за мало снаге у предаху до новог часа, допунске или додатне.

Кажу да је име знамен. Светлана наша драга, нека те светлост твог имена уздигне у небеске висине, у загрљај Господа, међу анђеле.“

                                                       Горанка Пекић, наставник српског језика и књижевности