Генерација 2004/2005.

Поједине генерације заиста оставе нешто дубљи траг у историји школе. Најчешће остану познати по појединим ђацима који су освајали прва места на републичким такмичењима. Понекад републичких победника има и више од једног по генерацији и то школу заиста обавезује да се таква генерација памти. Свакако да су републичке награде нешто што подиже репутацију школе, али овога пута прича о победницима који су школу уздигли на нешто другачији начин.

Сваки дечак са ових простора у најранијем детињству има једну жељу – да постане фудбалер. Ако му се та жеља не оствари онда почне да размишља о неким другим занимањима и неким другим љубавима. У генерацији 2004/2005 која похађа осми разред школе „Петар Кочић“ још увек постоји један део оних који још сањају свој сан из најранијег детињства и који ће ако овако наставе, сигурно успети да га остваре. Освојити републичку награду из било ког предмета огроман је успех, али некако посебноу драж представља награда освојена у некој колективној активности, поготово фудбалу који се не без разлога назива „најважнијом споредном ствари на свету“. Рекло би се да што се тиче деце основношколског узраста, овде би требало избацити реч „споредној“. Када имате такво једно такмичење онда сте сигурни да само најјачи могу да остваре успех. Најјачи у фудбалској вештини, али најјачи и по карактеру.

Заиста је право задовољство било гледати ученике гнерације 20004/2005 како представљају нашу школу на општинском турниру у фудбалу одржаном 27. и 28. септембра 2018. у Угриновцима. Прву утакмицу су играли против школе „Светозар Милетић“. „Милетић“ је школа која важи за престижну школу у самом центру града и у коју неке наше комшије које нису на прави начин обавештене о нашој школи, уписују децу без обзира што смо им ми у комшилуку. „Милетић“ је школа која има и одличну екипу играча и која се труди на сваком такмичењу па и на овом, међутим то свакако није било довољно да би се угрозила екипа школе „Петар Кочић“, без већих проблема су побеђени са 3 према 1. У четвртфиналу смо се сусрели са школом „Бранко Радичевић“ из Батајнице. Морамо признати да смо ту имали среће јер је „Бранко“ био оштећен пошто су им неки од најважнијих играча били на екскурзији. Такво стање ствари је довело до тога да осете сву снагу генерације 2004/2005. Поражени су са 7 према 1. Велико полуфинале смо играли 28.септембра против апсолутног фаворита школе „Сава Шумановић“ са Алтине. Све је ишло по плану до последња два минута утакмице. Водили смо са један према нула када смо, два минута пред крај, примили први, а буквално у последњим секундама утакмице и други гол – шок који би ретко који спортиста успео да поднесе достојанствено. Момци из генерације 2004/2005 су смогли снаге да честитају победнику иако су незаслужено изгубили и да поносно напусте терен. Право искушење чекало их је тек у последњој утакмици на турниру. Утакмици која њима доноси бронзану медаљу ,а школи пехар за треће место, трофеј који школа није освојила у последњих двадесет година. Нажалост пошто су и у генерацији 2004/2005 само обични људи, изгледало је да против одличне екипе из школе „Илија Бирчанин“ немамо шта да тражимо. Противници су рано повели и све је изгледало тако, да наши играчи неће моћи да се опораве од шока који су доживели у полуфиналу. Међутим управо тада ступа на снагу борбеност и упорност ове генерације осмака. Сјаном игром успевају да преокрену резултат и да после свега изборе победу која ће се дуго памтити. Као сведок свих ових утакмица могу само да кажем да ми је жао штио нисте гледали како ови момци играју фудбал. Утакмице Лиге шампиона вам можда могу дочарати фудбалску вештину ових наших ученика, али такву борбеност и упорност не можете видети на утакмицама великих европских тимова, немају фудбалске мегазвезде срце јунака из генерације 2004/2005.

На крају ми остаје само да набројим те праве представнике школе „Петар Кочић“: Немања Аћимовић, Сава Тркуља, Богдан Босика, Лука Јуришић, Матеја Аџић, Филип Завишић, Лазар Станић, Вук Вујсић и Милан Балабан. Хвала вам на свему! Било је право задовољство гледати вас и навијати за вас ове јесени. Не знам да ли ће те једног дана постати фудбалери, али сам сигуран да сте на правом путу да када одрастете , једног дана постанете Људи. Можете рачунати да сте својом игром и понашањем писца ових редова апсолутно обавезали да вам на том путу помогне не само сада док сте његови ученици, него и у будућности. „За кога – за Кочић!“

                                                                                                                                              Драгољуб Илин, наставник историје